Писмо 27

sr среда.
Да сам знала, да ћеш ми данас писати
веруј ми, да ти не бих послала оно
неколико реди, јер наслућујем опет
неко писмо: ,,Мала почиње бивати ин-
тересантна" итд. итд. Али шта
сам знала, да радим? Требало је под-
сетити те на твоју малу пријатељи-
цу, коју тако често заборављаш.
Но, хвала Богу, да и им једном
почнеш писати топлијим и дискрет-
нијим тоном. И твоје последње пис-
мо и ако после дуже паузе, веома ме
развеселило, тако да су сви зачуди-
ли тој изненадној промени. Мама
га ми је чак у школу послала. Ах!
да је само знала, од кога је, зацело да
би га пре сакрила. Тако бих сама радо, радо дошла, да
видим тебе, мој мали, и Ружу, која као
да се на тебе угледала, - но за сада нема
изгледа, досадила сам свима са тим
мојим наваљивањем и ништа од свега
тога. Мама је још и даље упорна, неће
да чује за Београд, а у Крушевац ме
пушта да идем и то са друговима.
Разуме се, да сам јој захвалила за
то и да сам јој казала; да ћу ићи
само у Б. или ћу остати овде. Уоста-
лом има још 8-9 дана, видећу,
хоће ли најзад попустити. Моји
другови су бесни због тога и чујем
да хоће, да се жале директору, јер
сам им потребна за неку улогу. Марим ја, још се нисам лудирала са њима. Нека их,
ја уживам, да се свађам. И данас сам се свађала са
неким професорима, управо смејала сам им се и
чудила, како озбиљни људи, могу да буду магарци.
Али још да није њих, зло. Иначе Михо још ревнос-
но долази у кабинет, који је до нашег разреда и прола-
зи крај мојих прозора. И досадан је већ.
На тебе увек и много мислим.
Твоја Мала.

Радмилина писма Милутину Бојићу