Писмо 29

sr Збиља нисам ти давно писала. А
знаш ли због чега? Па изгледа ми, да
ти није пријатно, пошто ми ти тек
сваког двадесетог дана одговараш.
Нисам желела, да ти досађујем. А
ти си мало много чудан последња два-
три месеца. Не разумем те. Не! Никако.
Одвећ си ми туђ, стран. И неискрен.
Зашто пријатељу? Волела бих, да ми
каћеш. А ти то нећеш, знам извесно.
Мада је то потребно. Најзад, очевидно
је да.......... али ти ни то нећеш
признати. Рећи ћеш: детињарије!
Не волим те таквог. И радила сам нешто, што је страховито
глупо. Нашто све то? Још само два, три да-
на ићи ћу на предавања. Некада сам једва
чекала те дане и радовала им се. Изгледало ми
је, никада неће доћи. И ево дошли су. А
ја нисам тужна; али тек нисам ни весела.
Распуст, испит. Све ће проћи. И шта онда?
Опет они бескрајно дуги летњи дани, пу-
ни досаде и непријатности, проведени у
винограду. О, знам, знам их. Не желим
више ништа и не смем, да желим. Све
обратно бива.
А шта је са твојим
испитима? Не мислиш, сигурно.
Извини за овако писање, управо шкрабање
журим на час.
Adieu, George.
M. P.S. Шта ти је сад опет Топлица причао?
Ми се тако мало познајемо и свега смо
једном разговарали.

Радмилина писма Милутину Бојићу