Писмо 37

sr Једна неваљалица Вас и по стоти пут
лепо могли, да јој опростите, добра душо.
Она то у будуће неће чинити, неће Вас
више узнемиравати. Она Вас уверава,
то је последњи пут. Није била добра,
није Вам писала и Ви сте држали,
да Вас је можда заборавила. Није.
Никада! Али је била тужна.
И сад није боље. Она је желела, да је
нестане, да умре већ једном. Она и
сад то жели и чека. Ал' би то било
дивно, била би тада мирна. Но,
она се плаши, она не сме
да жели ништа више, чак ни
,,Madame La Mort". Јер њене жеље остају остају увек само жеље. Но, како је то задње
што она још жели, ко зна, можда ће
доћи. Можда ће најзад и за њу у послед-
њем часу бити милости.
Јер све се повратило и она
је опет бескрајно несрећна. Искрвавили
су јој срце и раскинули душу. Хтели би,
да јој и љубав одузму - једино што има
још. И употревљују разне начине и
вређају је пуно. То боли. Она нема
никог. Сама је. И она ћути, пушта
и мученички сноси, јер воли лудо.
Сваким даном сви више и више.
Па докле ће то бити? Хоће ли је
на послетку сажалити и оставити
је довољно измучену? Јер тиме неће постићи никад оно што желе. Она ће трпети докле год буде могла
ма шта било. Но ни за један једини трен нећи им жељу
испунити.
Ето због чега Вам није писала. Она се
радовала и држала је да је све то прошло. И веровала је,
да се више никад неће вратити. Па ипак вратило се све.
И она није хтела понављати исто и досађивати наново.
Зато се сад неваљалица каје и моли. Биће добра и послушна.
Но, хоће ли јој бити опроштено?

Радмилина писма Милутину Бојићу