Писмо 5

sr недеља.
Никако да останем сама, да бих ти могла
писати; стално по неко дође и задржи ме. Но сад
сам хвала Богу све отпратила. Додуше, по неки
пут и сама зажелим, да ми ко год дође, да не
бих седела сама, али данас није био тај случај.
Нарочито ми мали Љубиша често долази. Синоћ
сам била толико тужна - давно нисам била та-
ко - , сама и чини ми се, да сам чак била по мало
и љубоморна. И у тако раздраженом стању зате-
као ме је и својим смехом и брбљањем успео је,
да ме донекле расположи и на његово и мамино
силно наваљивање чак сам и шета-
ла.
Данас, драги мој пријатељу, немам разлога
да будем тужна; твоје писмо ме је мало уми-
рило. Ја, увек, увек мислим на све што је било
лепо и дивно и жалим, што се ти срећни- бар за мене - часи, неће више никад вратити. Ја то
врло добро знам и због тога ми је тешко. Али
и то знам, да је мене Бог проклео, да увек трпим
и патим, и да никад не будем задовољна. Но, ја те
волим и сав бол, све остало, што долази од тебе, ипак
ми годи.
Преписала сам ти и шаљем твоје радове из
,,Дела”; више их немаш тамо. Остало ћу ти посла-
ти што пре. Ти журиш? ,, Гласник” сам добила,
али како га још нисам прочитала, то ћу га задр-
жати још који дан. Смем ли?
Опет чујем гласове у ходнику. Неко.
До ђабола, никад мира.
Adieu, Toi petit enfant gaté pense
toujours à toi, chèri…
Шта је са Руженком?

Радмилина писма Милутину Бојићу