Писмо 61

sr петак - вече.
Генијалан си просто! Читава серија
изненађења ове недеље и то веома пријат-
них и последње - твоја фотографија - да-
леко бише ми је пријатнија од предходних.
Без комплимената, врло отмено изгледаш.
И малом, који је већ давно болестан,
однела сам после подне слику и
сав је блажен и рекао ми је: да те много
много поздравим. И замисли само
запрепашћене моје маме, кад буде
сутра видела и другу твоју слику на
моме столу. Дивно, лудо! Не?
Знам, да јој неће бити право, но ипак
ми неће ништа рећи. И свеједно
ми је. Твоје писмо мало је чудновато и твоје
,,досадне и обичне рефлексије" дају врло
сумњиву слику и необичан си ми чак.
Можда баш зато што си био искрен.
Ко зна, тек.....
Слушај, мени је тако много
жао, што не могу да те видим. И никад
више, као сад нисам пожелела то. И било
би врло потребно и имала бих сам, много
пуно, да ти кажем. И сад тек јасно
увиђам разлику између моћи и хтети.
Али, зашто ти пишем о томе, кад ти
то није извесно ни пријатно ни мило?
И међутим тако се нелагодно,
ужасно осећам. Хладнокрвно посматрам
гомилу књига и неких свезака, које ме окружавају, знам врло добро, да треба већ једном
почети, али не знам одакле. У шта ли ми
је прошло ових 8 година? Решим се, почнем и
опет оставим и тако сваким даном. А досада.
О, она ми увек даје јаке доказе о својој стал-
ности. И оставила сам све после празника.
Не знам зашто, но неко празнично, разнежено
осећање, готово детињско, обузима ме при
самој помисли на празнике. И тако сам убе-
ђена, да ће ми он донети много радости.
Какве? Није ми познато. Али ја никад,
никад нисам тако мислила. И преварићу
се силно. Кроз 7 дана требала бих да те
видим, овако можда чак после 7 месеци.
Твоја Мала
P.S. Хвала, али давно сам већ извештена
о Борином одласку

Радмилина писма Милутину Бојићу