Писмо 62

sr недеља - јутро
Ни данас не добих ништа, а обећао
си ми писати чим стигнеш. Опет један
пропао и безначајан дан, драги пријатељу.
Шта је с тобом? Да ли си већ тако
брзо заборавио своју малу пријатељицу?
Не, не знам, како да разумем све ово?
Опрости, што ти овако и оволико
пишем. У школи сам. Ларма и дрека;
окружили ме неким Вељковим фотогра-
фијама и стиховима - а ја, ја мислим
на тебе. И врло ми пријатно, што сам
их преварила. Иначе сам болна. Расту-
жило ме ово оловно новембарско јутро.
Сморно. Магла и киша, киша и магла. Зашто си већ тако брзо морао да одеш? Много
ми је теже сад, него прошлог пута. Али, шта
говорим ја, шта бисмо радили овде у овој
паланки? Имао си права; у Београду је
било много, много лепше. Твој изненадан
долазак и бржи још одлазак узбунио је све
по Гимназији и наставнике и ученике.
,,Је ли то Г. Бојић?" ,,зашто је долазио?" непреста-
но ме запиткују и врло ми је непријатно.
И ја их лажем? Нарочито је један мали очајан
због твог одласка; хтео је, да те још једном
види, а ти отишао.
Ево и наставника већ. Волим те.
Мала

Радмилина писма Милутину Бојићу