Писмо 63

sr субота
1913
Давно је требало, да ти одговорим, мој драги
пријатељу, али лом и метеж по кући, затим неза-
довољство и суровост у школи, све је то много до-
принело моме иначе добром расположењу. Па
ипак, то није требало да значи, да нисам мисли-
ла и на своје добре пријатеље.
Твој успех ме врло много радује
и за чудо, ја сам предосећала све то, ниједног
момента нисам помислила што друго, нити посумњала.
И Руженка ми је писала пуно о свему, као и ти.
Критику, која је у новинама изашла, читала сам
а ,,Гласник" не примам више, од како са Ристи-
ћем не говорим, зато те молим, да ми по-
могнеш, јер овде, не познајем никога, да бих
могла да потражим. Већ је трећи дан како идем у школу. И већ ми
је додијала. Данас сам се први пут окренула, да
видим своје другове. Читави људи, а тако се страхо-
вито деру иза мене. Врло су непажљиви, чак мало
и дрски. Свакога дана, кад кроз трем прођем, по
једна група младих људи стоји испод степеница.
Не знам, да ли су то наставници или ђаци, тек
сви ме гледају некако чудно и врло ми је непријат-
но. А ако још неко пође за мном, као јуче, онда се
толико збуним и збрзим, да сам у разреду за трен.
И тада пожелим да кроз прозор уђем. Наставници
су ужасни, праве језуите. Само се кезе и деру. Ни
сами не знају, шта хоће. Данас ми је дошло, да
плачем. Чак нас и прозивају и срећа је, што се
није баш све заборавило, иначе их нико не би мо-
гао сносити. Једини, који је добар и који нам
ништа не предаје, то је Г. Мило/Михо/Мико Маринковић.
Знаш га сигурно. Данас је био код нас, разговарао
дуго са нама и чуди ми се, што сам дошла.
Као да је то била моја воља! Ко зна, шта ће
бити са мном, ако овако и даље потраје. Виђаш ли често Ружу и да ли ти је причала што?
Изгледа ми, да су моје тетке посумљале у наше
пријатељство и да знају скоро све. До ђавола, бар
сад ми не могу ништа. Мома је био врло добар шпи-
јун. У толико горе по њега.
Од сада ми пиши на адресу, коју сам ти у
прошлом писму послала и то опет много, много
о себи, мој неваљали пријатељу.
Много искрених поздрава
Мала
P.S. између осталога, Стевка ми је у поверењу прича-
ла о великој занимљивој тетки на време прошлого-
дишњег излета и терала ме, да ти пошаљемо
са часа једну карту, али ја сам је уверила, да
се не дописујем са тобом и да не знам твоју адресу и
остало је, да се она распита за адресу. Дакле, надај се.

Радмилина писма Милутину Бојићу