Писмо 7

sr Недеља
Како си се много преварио! Зар је моје
неписање требало да значи, да је мени сад ма-
ње досадно но пре? Ја мислим, да не. И зашто
говориш тако, кад никада ниси био овде? Забаве!
Пријатности! Овде, где је све тако мало интересан-
тно, а тако много досадно. Нигде никога.
Па пожелела бих ти, да се бар једном тако при-
јатно осећаш као ја. Постала сам зловољна. Не сла-
жем се ни са друговима ни са наставници-
ма. И мрзе ме и једни и други. Па ако.
И опет проналазим свакога дана по што год
те се свађам и сутра ће ме извесно звати
Г. директор, а можда и казнити. Преварила
сам га, да сам била ослобођена у Београду неких
споредних предмета, а сасвим сам заборавила да је код њега моје прошлогодишње сведочанство.
И када буде видео, лепо ћу се провести. А и све
једно ми је, кад ништа не радим, нашто ми
и добро владање. До душе, свакога се дана зари-
чем, да ћу од сутрашњег дана почети озбиљно
да радим и дани пролазе и опет нерад, опет
исто расположење. Међутим ти много радиш, тре-
бало би да се на тебе угледам. Да ли сем
комедије, радиш исто и за испите? А свако-
јако да ће ти ново познанство давати још више
воље и енергије за рад и поред свега тога, што
ти је раније било досадно. Лагано само,
драги мој.
И овде се врло много говори
о теби. Сваким даном сазнам по што год заним-
љиво о теби и што пређе нисам знала.
И јуче сам тако чула ствари чудне, ствари
дивне... И ако се кад год видимо могу ти их испричати. Чуди ме једно, ти тако
миран, тако радан, а они тако говоре о теби.
Збиља, требало би да 6 нов. будем тамо, али
сви су изгледи, да ми неће дозволити да
дођем. Que faire?
Из ,,Гласника” и ,,Дана” од 1910. год преписала сам
све и остало ћу скоро, само ће бити потребе
за ,,Савременик”, па ипак потражићу га у чита-
оници.
Молим те, када ми будеш писао, јави
ми, да ли је оно на карти требало да значи
је pense или il pense. Хтела бих да знам.
Много поздрава добри Жорже
Мала

Радмилина писма Милутину Бојићу