Наслов

Писмо 8

Идентификатор

Писмо 8

садржај

sr недеља.
Мој драги пријатељу, ничег радосног и лепог немам
да ти јавим. Увек све исто. Гледам, како веје
крупан снег и мислим... Ти знаш о чему.
Радо бих се шетала, али снег је толико нападао,
да је немогуће проћи онуда, где бих сад хтела,
а и због неког малог кашља мама ми не до-
пушта, да изађем. И сад су ме затворили
као мало дете и ја морам, да их слушам.
Но, неће ми бити досадно, очекујем неку
посету. Нека Руженкина симпатија има,
да ми преда писмо од ње и тако ћемо разговара-
ти о њој и биће ми пријатно. Штаћеш, кад
по некога прокуне Бог да живо по паланкама
па мора, да буде задовољан са оним, што
другима изгледа смешно.
Ја сам опет незадо-
вољна, писао си ми тако мало, на дохват, као да ти је досадно, као да немаш времена,
да ми пишеш; а ја бих желела, да знам много,
све. Увек исти. Ужурбано, неискрено. Али ја
много тражим. Нећу више. Када ти сматраш
да ја не треба, да знам више, онда ја нећу покушава-
ти, да сазнам оно, што ти не желиш. Уосталом
рекао си ми да сам брбљива, а пре и лажљива.
Врло похвално за мене.
Ја сам давно престала
да верујем, да ћеш издати збирку; а да ће она
носити натпис ,, За вечним сунцем” тоје апсурд,
јер ти многе ствари мењаш, као камелеон боју.
Најзад, видећу. И сад наједном нећеш у Атину.
Но, кажем ти, не чуди ме то. Предомислићеш
се бар још десет пута. Ако си се одморио од
бола, онда ћеш ми моћи писати. И зар већ.
,,Ich grüße sich”... M.

Скупови објеката

Радмилина писма Милутину Бојићу