Писмо 83

sr Престала сам већ давно да идем у шко-
лу, али с тим није и моје нерасположе-
ње престало. Напротив оно се само пове-
ћало од тада. Молим те, не мисли, да
је све то дошло, што ми је жао школе, дру-
гова или наставника. Ти бар знаш, колико
сам их мрзела. Али што видиш, те жи-
вотиње (не заслужују друго име) - настав-
ници, које ми преко целе године нису
давали мира и којима сам ја вечито
била трн у оку, ни сада не могу да
увуку своје језике. А ја сам увек била
мирна на њиховим часовима и радила сам, но њима то није ништа сметало, да ми
оцене смање. Нарочито им се нису свиђале моје
чарапе и ја им ту жељу нисам испунила. Па
на испиту, шта све нису радили! Један од њих,
три дана је дрхтао од љутине и беса, напио се у ка-
фани, што ме није комисија оборила због мате-
матике, коју сам ја случајно тог дана знала.
И такве ствари. Али врага, то је све било,
ја више немам ништа са њима - но они су
тек сад неуморни. У прво време нисам изла-
зила, нисам желела да их сретнем и спава-
ла сам за све време. А сада се шетам, прола-
зим дрско крај њих и не поздрављам их.
А господа се љуте. То ми је све једно. Чак
су ми, што је најзанимљивије, и неку љубав
овде пронашли. И сад више не могу да не
ћуте. Они су смешни и ја их жалим. Можда ти је све то чудно и смешно. Мени је било врло непри-
јатно и зато сам желела, да што пре дођем тамо. Па ипак
то неће скоро бити. Спречава ме само једна ствар: са Мицом
нисам у љубави и онда је немогуће доћи.
А волела бих, волела бих, да те видим.
М.

Радмилина писма Милутину Бојићу