Писмо 9

sr уторак.
Ја не знам, Милутине, како си тума-
чио моје неписање. Можда ниси ни ми-
слио о томе, а врло лако да ниси ни опа-
зио, да ти нисам скоро неких 8 дана
писала. Ово друго је још највероватније.
Кажеш, да те занимају моје ,, непријат-
не околности”. Данас, пошто је
све то далеко од мене, рећи ћу ти:
Ваљда је детет дана, како ме сви,
сви грде. Зашто? Ни сада не појмим.
Никоме ниптам нисам нажао учинила.
Ако одем у школу, коју иначе врло во-
лим, који год ме од наставника
сретне, почиње стару песму: ,, шта ти
желиш,... то не иде тако.... ти си маза”. итд. итд. Ја их слушам, неразумевају-
ћи ништа, и слежем раменима и одлазим.
Дођем ли кући, ту ти је читаво породично
веће, сви могући рођаци, а видно место, разу-
ме се, заузимају моје тетке. И онда, као
по неком реду, почињу, падају тужбе, жалбе
и шта ја све знам. Испрва сам их пустила
да говоре шта хоће; мислила сам да ће им
се досадити, кад виде да су сва причања
узаман, но они не престајаху. После сам
мислила, ко је од нас луд? Ја или они?
И тако десет дана. Сад су престали. Најзад
су се ваљда опаметили.
Можда ће ти све ово
изгледати смешно, можда чак и тупо. Узми
како хоћеш. Цамо ја никад више не бих зажелела да се све поврати. Ах, хоће ли проћи ова 3 месеца?
Данас сам била са теткама; за чудо врло су
љубазне, и љубиле су ме чак!! Чини ми се, да Мица
зна нешто о нашем бегству из југ. клуба; тако јој је Пет.
причао. Ја се правим луда и одричем.
Почела сам да радим; Мелентије-
вић ме спрема. То је занимљиво али ти не знаш ниш-
та о томе. Мика не волим, гадам је. Сви сте исти, гадни.
Што си тако неваљао, што ми онако срдито пишеш?
И ти ме мучиш, је ли? Шта да радим, мене нико не воли.
Mais, moi, je t’aime.
Па кад ћеш да дођем? Како те давно нисам видела!

Радмилина писма Милутину Бојићу