Писмо 91

sr Четвртак
Од јутрос сам ван себе, Милутине.
Савршено сам луда. Пишеш ми, да си
болестан. Шта је с тобом? Трећи дан
како си ми писао и ја не знам, да ли
ти је боље или горе. Ужасно ми је.
Покушавала сам, да телефоном питам,
али узалуд. Ах, вечита брига, вечити
јад. Не знам, докле ће већ све ово. Шта
ти је душо? Да није све то од умора? Од преко-
мерног рада? Не знам просто докле ћеш
бити толико дете. Ти ћеш упропасти-
ти себе најзад. Молим те, одмах ми
јави, ако ти је боље, нотицом преко Воје
јер ко зна хоћу ли сачекати твоје
писмо. Ми се припремамо, да напу-
стимо Крагујевац. Само куда, још не знам. Мој отац жели у Краљево, тамо
некуд, ја у Скопље. Погађаш ваљда? Због тебе,
видела бих те бар у пролазу и било би ми можда
мање тешко. Овако отићи у једно место
бестрага далеко, живети у вечитом страху за
друге, не моћи добијати писма, па то је ужасно,
мало моје, ја више волим, да останем овде
и умрем. Заборавила сам данас на сав свој
јад. Нека је теби само добро. Нека наш добри
Бог помогне нам и сада. То је све што желим
и зашта му се молим. Зашто нисмо бар сада
у овим данима заједно? Ја не знам, што
пишем више.
Чуј, мали мој, пиши ми, само
једну реч: добро ми је. И бићу срећна.
Грлим те пуно, мала душо.
Твоја Рада
Писаћу и Мими сад.

Радмилина писма Милутину Бојићу