Писмо 94

sr петак
Е па лепо. Од сада стараћу се. да ти искре-
но пишем, да ти пишем о свему што бих ти
могла рећи и што до сада нисам чинила.
Врло често покушавала сам, да будем искрена,
хтела сам, да ти верујем. И писала бих ти та-
да, Но никад ти нисам слала та писма. Ево заш-
то. Обично после каквих задатака узмем и чи-
там твоје ствари и оне ме увреде тако, да сам
бесна и озлојеђена на себе, што те волим. Сећам се,
да сам једном прочитала твоју песму ,,Пут".
О, колико сам била нерасположена онда и
дуго ти нисам писала. И пошто сам уви-
дела да је то било глупо, уверила сам себе,
да ти можда не мислиш и не осећаш више
тако. Чак сам се и кајала и шта све нисам
радила. Често бих уверавала себе увече да
те не волим више, а сутра већ ја бих врло
рано чекала писмо од тебе. И сад ми је све то и детињасто и смешно. Али, мислиш ли ти и сада
као онда? Знам, да ћеш рећи не. Јел' да?
Не знам, но о празнику сам била мање туж-
на него обично. Ваљда због тога што нисам била
сама. Неколико мојих другова долазили су ми
сваког дана и седели би дуго код мене. Првога дана
била сам на концерту нашег удружења: света пуно,
програм није ваљао, новаца је пало доста и како ми из-
гледа, сви су задовољни. Испрва сам равнодушно посма-
трала све около мене и нисам играла. Но, кад ми
је доцније разредни старешина приметио да сам
уображена, почела сам играти. И што је моје нерас-
положење бивало веће, ја сам играла све бешње и успе-
вала сам да их преварим. И чудили се мојој веселос-
ти дивили моме темпераменту. Ах, да су
само знали, шта сам им мислила тада!
Вечерас опет изашла сам да се шетам и прикачио
ми се неки суплент и за све време он је причао,
а ја сам се клизала и слушала сам како шкри-
пи снег. Најзад нека дама са белом кризанте-
лом одвукла га је. И ја сам јој била захвална. Шта је са Ружом? Давно ми није писала. Виђаш ли је? Дозволи ми, да
ти препишем неколико реди из писма једне моје пријатељице, јер
сам уверена, да ће те бар мало интересовати-,,Биле смо у клубу.
и Бојић је био, лепши него икад. И после једног валцера прилази N.... мени
са речима: ,,Ах, Бојић, уста... полудећу... диван је." И одлете одушевљена
после два минута опет се врати и опет маса комплимената за њега.
(Ја се надам, да ти о овоме нећеш никоме причати.)" - И ја сам сачу-
вала тајну.
Скоро је 11, да завршим. Хоћу да читам још и
неке ствари од A. France-а, а које сам вечерас добила. Добила сам
неку луду вољу за учењем. И чак сам се вратила на учење тал.
језика, а које сам тек одавно оставила. Но, ко зна колико ће још
да траје то моје одушевљење!
Adio, mio caro dolce!
M.

Радмилина писма Милутину Бојићу