Писмо 95

sr Твој пријатељ је умро, Милутине. Јуче још
знала сам, да је врло болестан, али никако
нисам могла да верујем, да ће умрети. А јут-
рос долазећи у школу један наставник, његов
пријатељ и ђак показао ми је само депешу.
Ужасно. Тако брза, страшна смрт. Не могу, не
могу, да верујем. Недавно, пре 20 дана
видела сам га здрава и насмејана. А данас?
Данас већ лежи мртав. Он који те је толико
волео. Ја појмим твој бол, ја знам
шта је он био за тебе. Прерано си га
изгувио, пријатељу. Овде су поражени
његовом смрћу. Колегијум је као убијен.
Његови пријатељи су неми, али пуни суза. Не знам шта ти је то Стефанија причала.
Очајна нисам више, мада је сваким даном
све горе, све теже. Болесна сам само.
А дуго се још нећемо видети.
М.

Радмилина писма Милутину Бојићу