Писмо 2

sr среда – вече
Зашто се још увек срдиш на мене? Нисам
ли ја писала последња? Затим је настала дуга,
врло дуга пауза. Ја сам чекала, и ти си
ми одговорио једним писмом, у коме ме
називаш лажљивицом и мислиш, да хоћу
да се правим интересантна. Далеко сам
од свега тога; ти то врло добро знаш,
па ипак не пропустиш ниједно писмо,
а да ми не кажеш. Па лепо, реци ми,
нашто све то? И љути ме то врло, јер наспрам
тебе сам се бар најмање, готово никад
тако понашала и волела бих кад би ми
већ једном веровао.
Још увек не радим ништа.
Ако још, пре него пођем у школу добијем какво писмо, онда сам врло весела и не мислим
никако и не чујем ништа што се око мене догађа,
а опет ако не добијем ништа, онда сам бесна, љута,
тужна по неки пут и опет равнодушно гледам на
све остале. И чудно и смешно. Тако сам јуче, на
наваљивање другова, обећала да им преведем неку
ствар за дружину и чак је и на листи написано, -
а ја још нисам ни почела, а и не мислим скоро ни-
како. Могу баш и да не дођем тог дана. Признајем
да то није ни мало ни лепо ни похвално, али нисам
зато крива ја. Па и Г. директор ме звао данас, да ми
саопшти, да се Г. наставници (не сви) жале да их не
поздрављам и да се на часу доста дрско понашам и
посаветовао ми да то убудуће не радим, јер могу
навући њихов гнев, а то би ми пред испит било
врло излишно. Дођавола, баш су луди, што ме једном
не оставе на миру! Вечито им ја сметам. Чула
сам, да ће ме неки Милутин Петковић, можда га знаш,
тужити сад на седници, што сам му на свако пи-
тање, одговорила да не знам. Чак и кад ме је пи-
тао и колико је сати и како се зовем. Ако ме
и сутра буде запиткивао и ословљавао са: ,,Госпођице!” рећи ћу му да је досадан. Па ма ме и казнили. Балавац један, и у
Београду сам га мрзела, па и он сад да ми предаје и то латин. јез.
Лудорије.
Решено је: ићи нећу у Београд. Више се и не противим
и шуде се сви како сам послушна. Свакојако да ћеш ми јавити
кад будеш пошао.
Можда сам те погрешно разумела... е па обећа-
вам ти да ћу бити добра.
Мала

Радмилина писма Милутину Бојићу