Писмо 11

sr субота.
Диван си, мали. Ја морам то да ти кажем.
Добро је што ниси урадио, као си мислио. Не
жали шта бих радила. Можда бих ти опет
писала, не, не знам. Прва два дана нисам
била ни мало тужна. Једно, што сам и једног
и другог дана добила карте од тебе, а друго
што нисам веровала у то. И мислила сам
да ћеш ми писати. И помисли само, какво
разочарање, кад трећег дана место твог пис-
ма, затичем писмо Б. Продановића, и то неке
изјаве симпатија и шта ја тамо знам -
А ја се сасвим другом надала. Е онда сам
се растужила и било ми је жао, што сам
тако непромишљено писала своме пријатељу.
И после сам ти писала и молила те да се
не срдиш на мене. Затим сам непрестано мислила а ако ми не одговори? И пуна два дана
сам непрестано о томе мислила. Ћутала
сам ја све време, а кад би ме ма нешто пи-
тали, одмах биг све криво разумела и била
готова на свађу. И тако и у школи и код куће.
Изгледа ми да никад нису били тако дуги
часови као данас. Било ми је досадно, вртела
сам се од клупе до клупе и ништа нисам па-
зила. Можеш да замислиш, колико сам би-
ла и немирна и несносна, кад ме је и
вечито трпљиви Мелентијевић два пута опо-
менуо и напослетку и прозвао. Ја нисам
хтела да говорим, јер не знам После је
Стевка отишла кући, не знам зашто, и
донела ми писмо. А после, после сам
била врло, врло весела.... и да си био,
драги пријатељу... Али ти си далеко. Je t`aime. понедељак.
То је врло лепо од тебе, Милутине, што
си ми овако писао и мислим, да је оно било,
једино искрено написано. Слагала бих те, ако
бих ти казала, да све нисам знала и да
нисам чекала једно овако писмо. Јест, ја сам
знала све и ...и није требало да чекам дуго.
Али ја, ја нисам хтела да верујем да си та-
кав. А требало је. Замишљала сам те мно-
го бољим. И преварила сам се. И за све сам
крива сама. Но, ти више нећеш знати ниш-
та о мени. Постараћу, да заборавим све.
Био би врло неозбиљан, ако би мислио, да треба
да ми одговориш.
Радмила

Радмилина писма Милутину Бојићу