Писмо 12

sr уторак - подне
Волим, кад добијем писмо од тебе и
Руженке као данас. Задовољна сам тада.
Само Руженка ме је у данашњем писму
врло много грдила. Никад ми није тако
писала. И то због тебе. Била је поверова-
ла у твоје речи и љутила се, што сам
пристала, да те волим. И пуно, пуно још.
Но, ја сам јој писала и умирила је.
Ја још не радим. Не могу, таман
почнем па ме наљуте и тада престанем.
Свакога дана немам по неколико предмета
и место да онда још више радим, ја
ништа. И данас тако пропало ми јутро.
Прво ме директор послао у VI разред, да за-
меним час једног наст, после сам помагала доктору и после сам се пелцовала и дошла кући.
Као што видиш, ја ћу извесно испит полагати
у августу. А ако ми се не свиде оцене, које
ћу добити крајем овога месеца, исписаћу се,
а можда ћу узети Мелентијевића да ме спрема.
Још нисам са њим ништа разговарала, ко
зна хоће ли пристати. Иначе овако неспремна
и не помишљам на испит. Са свих страна
жалбе на мене, сви ми прете, директор ми
је рекао: да скоро није видео и није имао
тако несташног ђака, као ја, једино ме Воја
храбри и вели, да су то само њихове приче.
Најзад ја се једним тешим; кад сам већ пос-
тала l`enfant terrible за околину, онда ме не-
ће задржати за идућу годину. Зар не? Уоста-
лом, шта буде, дигла сам руке од свега,
не једи ме ништа и не занима ништа. А уверена сам да и ти нећеш дуго радити. У идућем писму
јавићеш ми можда, како не радиш, како опет пијеш итд.
О, знам те добро. Али ти бар некад радиш, ја никада
ништа. Но нећу више да ти досађујем тиме.
Слушај Милутине, не могу тако брзо
да набавим “Гласник” од 1911-12 год. Ако можеш да приче-
каш једно 2-3 недеље послала бих ти и остало, овако ти ша-
љем само ове из “Искре”. Збиља, Мали, ниси ми ниш-
та писао о својој симпатији Нађи?
Морам да прекинем. Већ трећи пут је како
га настављам. Adieu! Чини ми се да те никада
нећу видети. Твоја Мала

Радмилина писма Милутину Бојићу