Писмо 13

sr недеља.
Драги пријатељу, држала сам већ,
да ми нећеш никако више писати. Ах,
та три бесконачно дуга, празна дана!
Чак ни у школу нисам ишла, не знам
зашто. Тек волела сам, кад све одпра
тим (мама и тетке нису овде) и кад
останем сама и тада ...... Молим
те, не мисли, да сам неозбиљна, нећеш?
Велиш да си нерасположен.
Зашто? Опрости ми због радозналости
моје, али то ме чуди. Јер ја сам увек
тебе сматрала за весела, срећна човека.
Држим, да би требало, да будеш задо-
вољан, јер најзад радиш. А уверена
сам, да те сунчани дани не љуте више. Дакле, нешто треће што је мени са-
свим нејасно, магловито. Вероватно те
новине, та “нова чуда”. Али, зашто ја
хоћу да сазнам оно, што ти не би желео,
да знам? Казао би можда и по десе-
ти пут, да сам радознала и брбљивица.
Данас сам дуго радила.
Крајње је већ време. И од сада ћу ради-
ти, не због испита, већ да ме више не
грде. То је досадно! Па ипак имам
неке велике привилегије у овој гимнази-
ји, неке нарочите симпатије. То ни-
је нимало рђаво, само ме чуди због чега?
Стално све радим, кад ми је како воља;
и никад ме не казне, док други страда-
ју. Увек ме пропуштају. Плашим се, да на крају само не платим за све ово.
Хоћеш ли у Атину? Руженка ми је прича-
ла нешто о томе.
Пуно поздрава
М.

Радмилина писма Милутину Бојићу