Писмо 149

sr четвртак - 12 сах.
Како ми дуго ниси писао, драги
пријатељу! Зар си већ тако брзо за-
боравио твоју малу, која те још увек
воли и којој су у овој несносној средини
једина пријатност твоја писма?
Брзо, одвећ брзо. А зашто? Ти си држао,
да не треба да ми пишеш, јер ти си пи-
сао, ја никако. То би чак било пониже-
ње за тебе. Гледао си на ред. Колико
бедно! Како смо искрени! О, да си
само могао, да знаш, шта је било са мном
ових дана, шта сам претрпела, ти
свакојако не би тако радио. И тада
кад сам искрено пожелела, да си крај
мене, да те ма и за моменат видим. да, ти си сматрао, да не треба да ми пишеш,
ти си ме лишио твојих писама. Био си сви-
реп. А знам, да си охол због тога, часка ти то.
Само ја мислим, да сам најмање заслужила,
да се тако понашаш. Веротано, да ти је до-
садило то писање. Па лепо, реци ми и ја ћу
престати; иначе овако не знам, шта да мислим.
Шта си радио? Твоја збирка,
хоће ли скоро бити готова? Данас су ми
дошле тетке; са њима и маса непријатнос-
ти. Али то ме не једи више. Нека говори ко
шта хоће, свеједно ми је, грдили ме или не.
Кад ћемо се видети?
Не могу више, спава ми
се. Au revoir. Je t'embrasse bien long.
M.
Сирото мало. Како данас мало знаш
за мене. О драга моја Б..., ја сам само
њен, она је све моја.

Радмилина писма Милутину Бојићу