Писмо 152

sr Крагујевац.
Ја имам још једнога пријатеља, George.
И он је несташан, неваљао и пуст. И ја га баш
због тога волим. Тек ми је јуче дошао, но ми
се већ лепо слажемо, ми смо стари познани-
ци, ми се чак по мало и волимо. Да, али
само мој мали дивљак не воли да се ми-
лује, неће да зна за пољубце. И кад сам
још јуче хтела да га пољубиш он ме је, зами-
сли, јако ујео. А данас? О, он је већ пито-
мији и слађи. Непрестано је са мном. Цело
јутро био ми је на крилу, умиљавао се,
цепао ми свеске и кад бих га због то-
га одгурнула, он би поћутао неко време
и гледао своје бркове. И после опет исто.
И кад сам ја проклињала све оне који су да-
ли основ аналитици, он је тврдио то исто климајући главом и тако је грешни хххх, најви-
ше повукао. Затим смо оставили, бацили све те
досадне ствари и пустила сам га, да преврће све
по соби. Побацао је све јастучиће са мога кревета,
на под и отишао је ка хххх, Мој мали брат
воли и да се огледа, зато је чешће ту. И то је
после оставио. Учинило му се, да на столу
има занимљивијих ствари. И после неколико
тренутака и пера, хартије и књиге, све, све је
то било исте судбине свилених јастучића. Ти си
му такође пао у очи. Застао је, гледао те је својим
округлим, стакленим очима дуго, па је
почео хххх ,,Амора и Психу", преврнуо је јед-
ну сирену и најзад појео је све моје јагоде. Али
као да га највише занима и привлачи плава
ваза са црвеним карамфилима. И сад, кад ти
пишем, он је ту, на столу несташно кида и
грицка црвене гумене цветове, Но, ја ти још
нисам казала, ко је он. Та мој нови и немирни пријатељ је сури, дугоухи шумски зец.
Au revoir, cheri, ја и он те много, много поздрав-
љамо и волимо.
М.

Радмилина писма Милутину Бојићу