Писмо 15

sr субота.
Прошао ми је цео један дан узалуд, а
не писах ти. А навикла сам се да ти
одмах пишем. Да ли ти је то пријатно
или не? Не знам. Мислим да добро
чиним.
Никако немам мира. Нарочито
ова два дана. Знаш ли да сам
пожелела да сам негде, далеко,
далеко од свих, сасвим сама. Моја соба
постала је читав информациони биро
за моје другове и чини ми се да се преко
дана изређају свих 46. И како
је сад крај семестра само се о оценама
збори. Вечита неправда, вечити протести! Досадно ми је све то. По кадшто
мрзим их, данас их проклињем. Кад не могу
да будем у друштву оних, које волим, нико
ми више не треба. Но сутра већ знаћу, шта
да радим: просто бићу болесна и нећу при-
мати никога.
Са резултатима нисам за-
довољна нимало. Истина, нисам ни ра-
дила ништа, али тек могло је бити боље.
Замисли Милутине, шта сам направила
сама себи: прохтело ми се, да имам
2 из математике, само да бих сад
могла доћи у Београд. И нисам хтела
никако да говорим, на писменима
бих се само потписала, стално немирна
но знала сам и то, да је Мелентијевић одвећ добар да би ме могао тужити директору, а слабу оцену мо-
рао ми је дати. Он то није хтео, већ је мислио да ми
уопште не да оцену за овај семестар, јер нисам
говорила. Али ја навалим, како сама желим, да
имам такву оцену и најзад како он мени мора
да дà оно што сам заслужила. И дао ми је. И
она ми ни мало не пара очи, јер знам, да је то
био мој каприс и да знам тај предмет. Јест, али
сасвим сам била заборавила, да ми услед тога
неће допустити, да идем на часове играња. И
криво ми је сад, али доцкан. Ко се на то још могао
сетити! Него досадила сам ти, пишући ти о школу.
Знам, да не волиш. Опрости, било је нехотице. Seulement à toi, je pense.
M.

Радмилина писма Милутину Бојићу