Госпођица из сонета Милутина Бојића

Ђорђе Поповић

Фељтон Љубави српских песника

пише Ђорђе ПОПОВИЋ

КРАЉ речи. Најлепша нада књижевности. Највећи страсник српске љубавне лирике. Најкарактеристичнији песник из времена првог светског рата.

Све је то био — МИЛУТИН БОЈИЋ.

Родио се у Београду 20. маја 1892. године. Он и сестра Јелица били су црномањасти на мајку, па смо их звали „мамина деца“. Даница, пак, Радивоје и ја, били смо плавокоси, личили на оца, и наравно били смо „татине Мазе“ - тако почиње причу, проткану тугом, најмлађи брат проређене песникове породице, професор у пензији 66-годишњи Драгољуб Бојић.

У соби препуној Милутинових рукописа топло је и тихо. У углу стари орман, који је отац, иначе папуџија на гласу, купио најстаријем сину Милутину после одлично положене матуре. Ту су пожутеле новине, избледеле фотографије, писма... Захваљујући братовљевој љубави у сваком кутку ове собе живи Милутин Бојић.

— Сви смо се родили у Сремској улици број 4. После смо се преселили у Хилендарску 24. Иза куће је био воћњак, а испред башта пуна цвећа. Сећам се да је у ба шти цветао јасмин, који је Милутин касније помињао у песмама као „јасмин снен“. Соба му је била на спрату и гране расцветале липе ударале су у прозор... Волели смо се као што браћа могу да се воле. Ево, ја и сада, после толико година, почешће свратим у посластичарницу и узмем рум-торту коју је он обожавао.

Ту, у тој соби, у соби која је мирисала на липу, почео је Милутин да другује са поезијом. Имао је само осамнаест година када му је Јован Скерлић широм отворио врата у „Српском књижевном гласнику“. Отада почиње стреловит успон: „Краљева јесен“, драма у стиху (1913.), Песме (1914), збирка песама „Каин“ (1915. Песме бола и поноса, (1917.)...

— Да, сећам се Милутинове девојке, како да не. Једном, кад су пролазили поред наше куће, позвао ме је да ме упозна са њом. Имао сам десет година, мало сам се застидео, у ствари ја сам се онако дечачки уплашио и побегао у авлију.

Др Гаврило Ковијанић у обимној књизи о Милутину Бојићу, која има 360 страна, свега само седам редака је посветио највећој песниковој љубави:

Те, 1914. године, упознао је госпорицу Р. матуранткињу Женске београдске гимназије, која ће га својом љубављу везати за себе, а он ће јој написати у изгнанству као својој вереници велики број писама, и посветити „Сонете“. Она и данас гледа његов лик на фотографији у својој соби и дискретно чува драге успомене на њега“.

Тамо далеко, 1914. кад смо се први пут срели

Са овим, више него оскудним предзнањем, закуцао сам на врата госпођице Р.

Проседа, дивних црта лица, увела ме је у стилски салон из прошлог века.

Њене лепе очи имале су неки чудан сјај.

— О томе нерадо причам — рекла је. — Зар није боље да то остане тамо, тамо далеко у времену када се збило. Као нека лепа и драга тајна.

Прошао је читав сат у разговору о свакодневним стварима и тек онда, после многих молби, испричала ми је:

— Година је била 1914. Учила сам тада осми разред гимназије. У то време песници и глумци били су на гласу. Сећам се, ми девојчурци, шетамо Кнез Михајловом улицом и јавимо се, рецимо, Вељку Петровићу, Јовану Скерлићу или Добрици Милутиновићу. Они нам одпоздраве, а ми се препиремо којој је од нас упућен поздрав. Са Милутином сам се упознала у „Грађанској касини“. Била је недеља и тамо је, као и сваког празника, приређивана игранка. Ту смо се срели... Први пут...

Сада, после пола века можемо само да претпостављамо како су се заволели, како су шетали држећи се за руке... Али госпођица Р. о томе не жели да прича. Она каже:

— Другови су ми скренули пажњу: „Шта ћеш с Милутином, он се дружи с глумицама“. А једном, сећам се, на Калемегдану, среће нас Скерлић, који ме је од детињства познавао, и са осмехом на уснама „припрети“ Милутину: „Остави ово девојче на миру“! Некако тада, у то време, стављена је на сцену Милутинова драма, „Краљева јесен“.

— Како је било на премијери? — питам госпођицу Р. — Свакако свечано осветљено Народно позориште. Она уобичајена – нервоза пред прву представу. У фоајеима елита старог Београда. Милутин црномањаст, висок, леп. Причају да је био у новом фраку. Да ли сте те вечери били с њим у позоришту7

— Не, није ме баба пустила. Послала ме је тог јутра код родитељa у Крагујевац. Само сам је ја на неки начин ипак „преварила“: гледала сам генералну пробу!

У полумрачној соби, коју од сунчаног јесењег преподнева заклањају тешке завесе, влада нека чудна тишина. Међу бројним сликама је и Милутинова фотографија. Госпођица Р. наставља:

— Нисмо били често заједно. То мало у Београду. Онда је он једном дошао код мене у Крагујевац. Замолио ме је да у библиотеци прегледам старе новине и пронађем све његове песме. Лепо сам их преписала и послала му их у Београд. Тако је изашла прва књига у издању С. Б. Цвијановића „Песме М. Бојића“.

Госпођица Р. показује на књигу, на једном сточићу, која јој је увек на дохвату руке.

Чини ми се да те никада нећу видети

УБРЗО је дошао рат. Одлазак у избеглиштво. Њихове две породице једно време биле су у Нишу. Ту су се виђали скоро свакодневно. Онда ново повлачење. Случајно су се срели у Косовској Митровици. Скадарско језеро прешли су у истом чамцу са песником Растком Петровићем. Раставили су их у Сан Ђованију, пред лађом „Молфета“.

— Ја сам са породицом ушла у лађу, а Милутина су са прелазног моста вратили на обалу. То је наредио један потпуковник, коме се Милутин раније замерио, називајући га „куваром Врховне команде“. Тако смо се одвојили. Ја сам одпловила у Бриндизи, а Милутин, онако намучен и гладан, кренуо је пешице преко Албаније. Да се укрцао у лађу, да је пошао са мном, остао би жив. Сигурно би остао жив...

С војском и избеглицама Милутин Бојић је стигао на Крф.
„У поцепаном зимском капуту, измршавео и прљав — забележио је књижевни критичар Бранко Лазаревић — набасао сам га у вароши, насмејаног очајно, са речима: Дајте хлеба и дувана! Добро је!“ После неколико дана написао је девојци:

„Тешко сам оболео. Свет око мене не зна да морам у постељу. Устаћу сутра само зато да нађем некога коме ћу дати ово писмо. И душа ми је болесна и понос, уморни су као и тело. Ја врло добро видим свој крај: нема ми можда још ни годину дана. Ништа, ме више не весели. Чини ми се да више никада нећу видети своју земљу, ни тебе. Остаћу овде, далеко од свега, покопан испод једног чемпреса, заборављен од свих. Молим те не пиши ником о овоме. Грлим те, грлим драга, мада ми смрт куца на вратима.“

Милутин се ипак опоравио и почео да пише. Када је потом прешао у Солун још више је радио и то махом ноћу. Певао је нове песме, прерађивао старе, издао збирку „Песме бола и поноса“. Преправљао је драму „Урошева женидба“.

Тада је написао и „Плаву гробницу“:

Стојте, галије царске! На гробљу браће моје Завите црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје Ту, где се вали љубе!

— Једне вечери дошао је ознојен у кафану — писао је 21. новембра 1917. у „Српским новинама“ Бојићев пријатељ потписан иницијалима С. Љ. М. — Вечерали смо у башти. Ветар је био јачи, хладнији и опомињао да су солунске врућине прошле. Бојић је скинуо капут и прслук, и, оставши у кошуљи, сав загрејан, сео да вечера. Сви су га опомињали и саветовали да се обуче. Он је на то одговарао вицевима. После два дана добио је запалење плућне марамице.

Пренели су га у војну болницу, у ствари у дрвену бараку која је била означена бројем 15. Лекари су нашли да је организам нежан, а болест тешка. Из дана у дан Милутиново здравствено стање се погоршавало. Његова плућа освајала је милијарна туберкулоза.

Милутину, нашем Милутину, више нема спаса

НАГЛО је венуо.

Свакодневно су га обилазили пријатељи и другови. Говорио је често о сестрама, браћи, о вереници. Није хтео да им јави од чега болује. Писао је: „Био сам мало болестан, али болест креће на боље“.

На жалост, бољитка нема. Смрт као да се заверила да уништи „Краља речи“. Снага понестаје.
Осмех — само понекад. Где ли је сада девојка? Да ли су јој усне још увек вишњеве боје? Слути ли њено срце да се „смрт припрема тамо где су некад звуци песме били“. Па то су стихови. То је песма. Последња, опроштајна, песма:

„Као мртво тело без воље и снаге
Не осећам ништа и не чујем више
Изнад мене звоне црне капи кише
И страшан бол бола за тренутке
драге

Ни да се насмејем ја не умем више
И рођене речи, муче ме и гризу
Вај, пролеће моје, смрт је, смрт је близу
Око мене тамњан и смирна мирише“.

То су последњи стихови песника и последњи откуцаји срца. По лако гасне живот, али се песник „Бола и поноса“ не предаје. Три часа пре смрти верује да ће оздравити. Тражи лекове. Онда почиње да пада у занос. „Умро је тргнут из полусна изненадним кашљем који је покидао и последње ткиво његовог изломљеног и исушеног организма."

Било је јутро, нешто после осам часова, 8. новембра 1917. у Солуну.

Сахрањен је на Зејтинлику, међу својим другарима ратницима.
Тишину мртвих пореметили су само трубачи и речи колеге Иве Ћипика:

„Овде на овоме мртвом пољу наше тужне славе, мени, кога си маестро звао, суђено је да се опростим с тобом, витеже наше раскалашне сликовите речи и наше бујне младалачке фантазије. У овој оскудној, туђој, јесени где не чујемо буку наших планина, ни шум река, ни буктање пламена драгих нам домаћих ватара подлегао си ватрени песниче једног страдалачког народа, који од векова гине, јер слободно хоће да живи.“

Била је јесен. Спуштао се мрак. Шумели су чемпреси. Тихо, једва чујно, да не поремете вечни мир.

А у Ници, у далеку сунчану Ницу на обалама Медитерана стигао је телеграм госпођици Р: „Милутину, нашем Милутину није било спаса. Милутин је умро“.

Она је тада пригрлила – сонете, које је последњих ратних година добијала у писмима, и заплакала.

Милутина више није било.

Пет година касније, 1922. године, посмртни остаци Милутина Бојића пренети су на београдско Ново гробље. Покрај слике, на мермерној белој плочи остало је записано:

„Мирноће ми дајте, да сву снагу стечем,
Да из срца даднем.
Сав бол и сав понос и, кад их
изречем, Ко лист свео паднем.“

Једна жена, једна лепа старија жена, дође понекад и покрај Милутинове слике стави црвену ружу.

Казивање о Бојићу

У Бојићу је потрес векова. Устаје у њему род, земља; започиње сан и слутња епопеје: спрема се нова лирика, лирика епска, безлична, светоболна. (Исидор Секулић)

Мучка смрт, тај „црни и туробни убица“, није могла несрећније уперити своју стрелу. Тога дана убила је више него један живот: убила је једну наду, и, сме се слободно рећи, најлепшу наду наше књижевности. (Миодраг Ибровац)

Бојић је „краљ речи“... Одавно нико није тако господарио речима. (Бранко Лазаревић)

Бојић је песник од талента, од оних природних талента који прокључају и у силним млазевима избију у једном бићу... Он је један од ретких наших младих песника који има свој стих. Врло богат речник, и то речник снажних, металних, звонких речи, и нови сликови, добро акцентовани, ударају као дуги витешки мачеви о тврде туч не оклопе који звуче као трубе, дају утисак снаге, борбе и победе. (Јован Скерлић)

Из штампе