Разговор са Радмилом, Време 09-11-1927

Чланак објављен у новинама Време, на 5. страници. Цео број доступан је у дигиталној колекцији штампе Универзитетске библиотеке "Светозар Марковић" у Београду.

Вереница покојног Милутина Бојића, г-ца Радмила Тодоровић прича о свом несрећном веренику

Г-ца Тодоровић написаће једну књигу о свом несрећном и трагичном песнику

Поводом десетогодишњице смри великог песника Милутина Бојића, као што обично бива, почеле су се извлачити старе и већ заборављене успомене на тог дивног младића, који је својом свежином и снагом некада фрапирао цели културни део Београда и Србије. Те успомене биле су наново оживљене преко његових другова, који, опет, нису у тим својим причама изнели ништа необично, ништа што није било познато или што би излазилo из круга једног свагдањег доживљаја. Зато је било потребно обрнути се на другу страну, тамо где је долазио до израза интиман живот пок. Бојића, његова најтајнија и најскривенија осећања, и његова нарочита искреност и свежа истинитост и душевна нагост овог сјајног талента.

Требало је дирнути, продрети, заћи и извући срж његове душе из његове љубави. Неоспорно да он, који је са страшћу и дубоким жељама умео да љуби, разголићавао је у љубави самога себе и показао оно што иначе песници никад не исказују y довољној ширини општег знања.

Зато сам се упутио јединој љубави пок. Бојића, његовој вереници г-ци Радмили Тодоровић, коју је песник некала лудо волео и којој је у безброј писама, исказао све што је једна искреност у стању да произведе.

Г-ца Тодоровић примила ме је врло љубазно и трудила се да што верније евоцира своје лепе успомене, да оживи цео један лик, један лик чудне и комиликоване душе.

ПЕСНИК И ШИПАРИЦА

— Упознала сам се са њим овда кад сам била у шестом paзреду гимназије. Био је према мени веома предусретљив и, сећам се мало је поцрвенео, можда због тога што сам и ja била нешто збуњена. Тада су већ изашле биле многе његове ствари, а у Пијемонту, кога сам кад кад читала, налазили су се његови сјајни, снажни и интелигентни чланци. Приметила сам, као кроз неку маглу, како се код њега развила љубав. Снажно и наједном, како је то уосталом одговарало његовом карактеру, али тако да ја ниједнога чaca нисам изгубила пред њим peспекат. Била сам дете и он ме је баш као дете третирао, не спомињући ми без мало ироније на моје врло мало тадашње знање, своје књижевно делање. Ја сам гледала на те његове ствари, до којих cам поред тoгa и ретко долазила, као на један зачарани, мени joш нерастворени круг. Али, сва његова осећања, чини ми се, већ тада сам разумела.

Затим, г-ца Тодоровић причаше о тадашњем патријархалном Београду, о утицају породице на децу, о васпитању девојака и о уском кругу девојачких додира са младићима. Тај интересантни старински живот необично је био развијен и у њеној породици. Строги, али видовити, њени родитељи покушавали су да омету ту младу и још неразвијену везу. Они нису видели ништа друго око девојке сем њену част и удају, а Бојић, по схватању њиховом, није још био ни дипломирао, значи да није био још човек о коме се могло озбиљно мислити.

— Остави се ти њега, дете. Видиш он има посла са глумицама, то није добро, такви се људи нама не свиђају.

И сиромах Бојић био је ето црњи но што је у ствари могао да буде, а све због тих проклетих — глумица. Као да је ту лежало неко зло. Као да је иза радости и весеља слободнијег и нескученијег живота – постојао Бог зна какав порок.

Велике су муке биле у настајању ове сентименталне љубави. Велике љубавне муке већ познатог песника и још непознате шипарице.

КАКАВ ЈЕ У СТВАРИ БИО ПОК. БОЈИЋ?

Али, дани су пролазили а врела срца нису могла да чекају. Њима је био потребан један ближи додир, који би их чвршћим осећањима и искреношћу приближио. Они су почели да се дописују. Његова писма, – која cy одисала једним снажним и нежним истовремено осећањем била су огледало његово y нajпотпупијем смислу речи;

— Видите, он је био у животу другачији, а у љубави опет другчији. Док је иначе имао само један узан круг најбољих пријатеља, у коме је, као и према осталим познаницима, показивао једну иронију и одређен став, непоколебив и оштар, критичан и енергичан, дотле је према мени, изражавајући своја најтајнија осећања, био сентименталан, необично нежан, пажљив и по некад детињски расположен. У том погледу био је иделан и његове речи звучале би потпуно другчије но што су иначе звучале. Каквим је тоном читао он мени своје песме, мислим да никоме није тако, нити је могао да ту нежност и искрену непосредност произведе у другом друштву. Осећала сам да је то био у ствари велики септименталац и човек који пати од неког необјашњивог великог бола, чији је израз долазио до искрености само у најскривенијим и најинтимнијим – откровењима душе.

— Али, ја сам морала да будем ипак много даље од њега него што смо ми то желели. Породица је била строга. У позориште сам само ретко и са родбином могла да идем. Било ми је необично тешко кад нисам могла отићи на премијеру његове „Краљеве јесени“. Сећам се, то је било под крај 1913. године, да сам тога дана била жалосна и да сам измишљала свашта само да будем те вечери у позоришту. Колико разочарења у своју сопствену снагу када ми то никако није пошло за руком.

— Сутрадан, он ми је написао једно опширно писмо у коме ми је описао цело то вече, па и сва своја осећања и сву своју радост на представи. Ја тада већ разумевах далеко боље много оштрије његове значајне примедбе и његову осетљиву душу која је умела да се прелије на мене онаква каква је стварно била. То је већ био један страстан талас из препуног срца, из бујице осећања, то је био већ један други, свима осталима непознати човек, разголићени песник.

ПУТ К СМРТИ

Г-ца Тодоровић прича опширно даљи пут те љубави, која је ишла чудноватим стицајем прилика једном joш чудноватијем крају.

— Настао је рат. Ми смо отишли у Крагујевац, а он је остао у Београду на служби. Каквим је то замахом био доведен једно вече у Крагујевац, ко би знао! Шетао је испред мојих прозора. Изашла сам са тетком напоље и, међу осталим, било је речи о некоме ко је скоро умро.
Сећам се да је било нешто речено као; она је ето мртва...! Мало доцније, а било је већ око десет часова Бојић је закуцао на врата веома узбуђено. Тетка је отворила, запрепашћена, и не слутећи ко би то могао бити. Он је нагло запитао да ли сам ја умрла и када. Мислио је да су се оне речи односиле на мене. Кад је добио одговор, он се смирио, али је био постиђен и сутрадан отишао је а да се нисмо ни видели.

— Шта је мислио, каква ra слутња дотерала тада, каква је узбуђења преживео?

Доцније долази повлачење, Ниш, Призрен, Албанија, Крф. Отишао је са г. Љубом Јовановићем у Солун, пошто га је г. Јовановић, заједно са г, Драгим Јанковићем ослоболио војне службе. Taдa je имао титулу полицијског писара среза кумановског.

У Солуну, он је радио, писао у „Службеним Новинама“, певао своје „Песме бола и поноса“, мучио се као и сви, ту је његова машта добила пун свој израз, нашавши најјаче и најтрагичније емоције. Он у тадашњој нашој штампарији – „Аквароне“ штампа своје „Песма бола и поноса“, али оне пропадају, још у магацину, приликом великог солунског пожара. Само она, г-ђа Тодоровић, држи један сачувани, joш неповезани егземплар овог издања, као једну драгоцену и ретку светињу. Послао јој је првој, са нарочитим једним писмом, које је било необичан израз његовог тадашњег стања.

— Чувала сам те песме као све остале његове ствари. Још раније ја сам преписивала из часописа његове, пре рата издане „Песме“ и сређивала по његовом упутству. Ове солунске песме послао ми је већ као вереници 1915, ми смо се већ били верили и наша некад слаба и спречавана веза постала, је чвста и близа. Одатле, из Солуна он ми је слао писма уз која је био редовно по један његов сонет, необјављен, за мене дично испеван. После рата ја сам та писма дала његовом брату да их чита, а он је извадио сонете и штампао их.

Г-ца Тодоровић показује ми та писма и те сонете у оригиналу са једном приметљивом пажњом и узбуђењем. Њен глас постаје мекши и треперљивији, а очи се отварају као под неким благим дашком.

— Ускоро затим ми смо се видели. Било је то 1916. године, а тада сам била у Ници. Дошао је из Солуна и остао крај мене месец дана. Био је свеж, здрав, готово непољуљан. Много смо се тала смејали, забављали, шетали и причали. Он се чудио. Тада сам далеко озбиљнија изгледала и долазило је по неки пут и до тога да се насмејем на његов рачун. Али увек благо и нeжно. Ko би мислио, умало затим тај здрави и ведри човек био је — мртвац.

ОСТАВЉЕНИ РУКОПИСИ

— Знате и сами како, несрећно, фатално, чудновато, невероватно је завршио. Једно вече скиде капут, а ветар хладан. За дан запаљење, за недељу смрт.

Она мало погну главу, лепу, изразиту и паметну, главу доброчинства и знања, те стегну своје руке. Чини ми се да сенка оног бола прође брзо поновљеним скоком кроз њу:

— Остала су ми његова писма, топла, драга, лепа, болећива и фина. Затим рукописи ето ту, његова „Вечна Стража“, поема о нашим мукама при повлачењу, његове драме „Госпођа Олга“ и „Ланци“, незавршене сасвим, његове песме у писмима и слике, слике са разних места и из разних прилика. Нарочито ми је оставио – „Урошеву Женидбу“ као моју својину. Знала сам да ме је много волео.

После тога она прича о неким ситним успоменама, о животу, о књигама, о њему. Зауставља се па прекиде да одахне. Затим, на моје питање, рече мало кроз смех:

— Јест. Мислим да пишем, да издам књигу о њему...

—...O Baмa и њему?

— ...О нама, али доцније, кад мало одем да се умирим и да средим све то. Ја се надам да ће то бити скоро. А кад то напишем видећете све, отворено, јасно, искрено и у оном току ствари које су ишле колосеком неизбежне судбине...

Модерна жена, рећи ћете. Игра тенис, ради у бироу, интелигентна, свестрана, ни мало просечна, способна за забаву, духовита и савремена, па ипак колико снажна беше та љубав, која није чак ни у њој, тако модерној девојци, угасила давна сећања, прве и најлепше успомене.

Д. АЛЕКСИЋ

Линк ка извору

Из штампе