Писмо 16

sr подне.
Пожурила сам, да ти се јавим,
јер сутра и прекосутра не бих могла.
Но и то ти је досадно, можда ти то
смета баш? Опет си љут. Кажеш, да ни
сам не знаш зашто. То је донекле симпа-
тично, али xxxx. Приметила
сам из твојих последњих писама, да си
се сасвим изменио, бар наспрам мене;
разумела сам и твоје немарно одго-
варање и осетила твој ледени тон.
И то ме не чуди. Ја те познајем. Та-
ко је најзад, морало бити. Само, само
ме једна ствар љути, Милутине, заш-
то си неискрен? А ти си ме увек корио због тога и ето, сад сам тако радиш. Јест,
зашто ми не кажеш, да не треба више
да ти пишем, пошто ти је све то и не-
пријатно и несносно? Ја волим истину.
И буди уверен, да би ме она, ма каква
била, мање вређала, него ова усиљеност.
Нашто, чему води све ово? Пријатељству?
Вараш се.
Па, ако си кад год осећао
какве симпатије на спрам мене, -бар
некад си тако говорио - ти ћеш ми рећи
све, ти нећеш прећутати праву истину.
Волела вих да знам. Иначе, што бих ти
чинила непријатности, што бих ти досађи-
вала? То не желим. Зар после осталих,
и ја? Не, не... никада. Adieu, George, adieu.
М. P.S. Руженка ми није писала већ месец дана;
сваким даном по једно разочарање. Шта ли се
то сетила, да има, да разговара с тобом?

Радмилина писма Милутину Бојићу