Писмо 18

sr Вратила сам се данас наново у своју
тамницу, уморна и више тужна. Но, мож-
да ћу наскоро, драги пријатељу; зажелети, да
вечито у њој останем. Ко зна, ово можда тек
није ништа према ономе, што ми се спрема
и које је тако близу. Ја предосећам ужасне
болне дане, но претрпећу их; и када наста-
ну мучни часи одрицања, одрећи ћу се и ста-
раћу се; да их заборавим и зажелећу, да се
никада, никада не поврате. Зар се само
то мени десило, Милутине? Зар је то нео-
бична појава, зар сам могла да се не надам
томе? Колико сам била детињаста. Веро-
вала сам много, а није требало. Али ти све
то не знаш, не чуди се. Пустићу, да све иде својим током. Но, шта ти ја пишем ово, опрос-
ти, драги пријатељу? Моји нерви, све потиче оту-
да.
Дакле твоја ће збирка бити брзо
готова, што ти је све - сем нечег - досадно.
Али и то које ми хххх и остале ситне непријатнос-
ти проћи ће брже, него мислиш и после ће се опет
говорити о теби. А то те занима.
Молим те, да ли би ми ти
могао што рећи о Ружи? Писала сам јој неко-
лико пута, данас исто тако, па ништа.
Виђаш ли је? Зашто ли ћути та девојка? Она
ме не воли више, то је јасно. Ја више никога
немам. Само откуда све то и због чега,
не могу, да разумем. Наљутила је нисам. Сви, сви ме лагано напуштају. Моје тетке долазе тамо
20 ов. мес, покушаћу да бар једну задржим више. На испит
не мислим никако; нећу га полагати. Није ми до тога.
Adieu
M.

Радмилина писма Милутину Бојићу