Писмо 19

sr писма
4. VIII XX
Ја читам данас твоја писма драга
из којих топла наивност се смеје
и чедна љубав коју младост греје
ја читам писма но сумња ме хвата
Јер пролазност врх ххх већ хххх
хххх
И туга била и хххх веје,
Сећа се дама страсне чежње, где је
сахрањен спомен на лет белог јата
Што оде у ноћ без збогом и крадом.
Још шум му чујем кроз маглине плаве.
Но ноћас звона хххх неким гробним
хладом.
Одјек се мрзне а ноћ на ме сипа
лептира мртвих покидане плаве
И док ум слепо то словима пипа
Ја чекам тице да се слова јаве
признање
Бол ме и туга научише вери
у празном храму уз шум хххх
чуо сам одјек ххххх хххх
и чуо Бога који љубав прашта.
И гордост која с божанством се мери
засу ме дахом старих древних списа.
И уз шум јела, кестена и тиса
чуј јецај срца што ххх хххх.
тад у тој тами нека светлост блесну
један шум се просу
Ко два сребрна ххх ххх хххх
Тад у тој тами чу се одјек једва чујни
као два зрна сребра ххх хххх
Сунчани зраци још топли и рујни
Та два се звука се расуше по храму
ххххх као шум најлепше свиле
и иконостас зави се у таму
Две скамењене сузе то су биле

Радмилина писма Милутину Бојићу