Писмо 21

sr четвртак.
Зашто ме и ти грдиш? Због тога што
не радим ништа и што не мислим, да по-
лажем испите, је ли? Па ја не могу, да
радим, разуми ме. А на испите помиш-
љати, било би лудо. Неко време још сам
и радила нешто и сад скоро 2 месеца ка-
ко апсолутно ништа не радим. Чудим се
самој себи. Тако ми дошло. А сад је доц-
кан, одвећ доцкан, драги пријатељу.
Сав мој рад послужио би ми зато, да
ми не пропадне идућа година, јер лето
сам одавна прежалила. Друкче се није
могло. И ја нисам, нисам могла. ,,Београд, друштво које ме воли", све је
то врло далеко од мене, све је неистина.
И изгледа ми, да ми се подсмеваш, кад
ми тако говориш. Кажем ти искрено,
да не бих желела, да о празнику дођем
тамо; не, не бих дошла. Плашим се. Чега?
Не знам, али слутим неке страшне ствари.
И волела бих сам, кад се све то не би десило,
но, знам, то ме неће мимоићи.
Је си ми се нашао
са Ружом? Реци јој да ми се јавља. Какав
је то разговор био?
Adieu mon ami, adieu.
M. P.S. Неки из ђачке чете рекао ми је, да си ме поздравио,
примила сам то са извесном резервом. Не верујем му?
Мислим зове се Топлица.

Радмилина писма Милутину Бојићу