Писмо 23

sr среда
Могао си да дођеш и могли смо се
видети, јер сам била потпуно слобод-
на, пошто је мама оздравила. Овако
прошло је више од три месеца, како
се нисмо видели. Ја нећу долазити
тамо за време распуста, управо не
могу. Уосталом било би и лудо до-
лазити као пре на два три дана, а да
тражим осуство врло ми је незгодно.
Зато ако можеш, дођи ти после празни-
ка мало, само мало. Хоћеш ли?
Али знам, ти си као и Ружа. Вечито
обећавате доћи и никад не долазите.
Не волим вас више, моји лажљиви пријатељи. пријатељи.
Данас сам бескрајно расположена, а
знаш ли због чега? Па распуштени смо, Ми-
лутине. Изгледа ти то смешно, не? Али
да си на моме месту, ти би разумео
шта значи не ићи 8 дана у ону јазбину,
не гледати она строга и натмурена лица
и 8 дана не слуштати заједљива добаци-
вања и смех. Па после опет три месеца.
И тако увек, непрестано, вечито...
Замисли и последњи зрак сун-
ца изумире. Мило долази тамо и не воли.
Радо, радо бих се мењала са њим.
Adieu, xxx xxxx xxx

Радмилина писма Милутину Бојићу