Страна 2

sr Твоје писмо мало је чудновато и твоје
,,досадне и обичне рефлексије" дају врло
сумњиву слику и необичан си ми чак.
Можда баш зато што си био искрен.
Ко зна, тек.....
Слушај, мени је тако много
жао, што не могу да те видим. И никад
више, као сад нисам пожелела то. И било
би врло потребно и имала бих сам, много
пуно, да ти кажем. И сад тек јасно
увиђам разлику између моћи и хтети.
Али, зашто ти пишем о томе, кад ти
то није извесно ни пријатно ни мило?
И међутим тако се нелагодно,
ужасно осећам. Хладнокрвно посматрам
гомилу књига и неких свезака, које ме