Страна 2

sr Већ је трећи дан како идем у школу. И већ ми
је додијала. Данас сам се први пут окренула, да
видим своје другове. Читави људи, а тако се страхо-
вито деру иза мене. Врло су непажљиви, чак мало
и дрски. Свакога дана, кад кроз трем прођем, по
једна група младих људи стоји испод степеница.
Не знам, да ли су то наставници или ђаци, тек
сви ме гледају некако чудно и врло ми је непријат-
но. А ако још неко пође за мном, као јуче, онда се
толико збуним и збрзим, да сам у разреду за трен.
И тада пожелим да кроз прозор уђем. Наставници
су ужасни, праве језуите. Само се кезе и деру. Ни
сами не знају, шта хоће. Данас ми је дошло, да
плачем. Чак нас и прозивају и срећа је, што се
није баш све заборавило, иначе их нико не би мо-
гао сносити. Једини, који је добар и који нам
ништа не предаје, то је Г. Мило/Михо/Мико Маринковић.
Знаш га сигурно. Данас је био код нас, разговарао
дуго са нама и чуди ми се, што сам дошла.
Као да је то била моја воља! Ко зна, шта ће
бити са мном, ако овако и даље потраје.