Страна 2

sr Вам пишем. Мало сам мирнија. И најзад једва
сам сама. Та, за име божје, три црна фрактома
са очима поцрвенелим од суза, који по цео дан круже
око мене, оставили су и не могу више, да гле-
дају ,,младо створење без срца и душе". Дођа-
вола! Нека говоре шта хоће. Ја више не мо-
гу то да гледам и изржим. Нерви су ми као
паучина.
Ох, да сте само, Љоља, од некуда,
да завирите и да видите то чудо. Моја
кућа и остале мојих рођака претворене су у
право гробље. И ту гробну тишину наруши и
прекине код каквог бледог, анемичног лица,
затим пригушено јецање, које доцније прела-
зи у кукњаву и онда несвест, и шта ја
све знам. Свуда уздаси, сузе, свуда там-
јан. У углу пред неким свецем жмири кан-
дило. Све, све хххх на опело.
И тако непре-
стано од како сам дошла. Програм се не