sr недеља.
Мој драги пријатељу, ничег радосног и лепог немам
да ти јавим. Увек све исто. Гледам, како веје
крупан снег и мислим... Ти знаш о чему.
Радо бих се шетала, али снег је толико нападао,
да је немогуће проћи онуда, где бих сад хтела,
а и због неког малог кашља мама ми не до-
пушта, да изађем. И сад су ме затворили
као мало дете и ја морам, да их слушам.
Но, неће ми бити досадно, очекујем неку
посету. Нека Руженкина симпатија има,
да ми преда писмо од ње и тако ћемо разговара-
ти о њој и биће ми пријатно. Штаћеш, кад
по некога прокуне Бог да живо по паланкама
па мора, да буде задовољан са оним, што
другима изгледа смешно.
Ја сам опет незадо-
вољна, писао си ми тако мало, на дохват,