sr као да ти је досадно, као да немаш времена,
да ми пишеш; а ја бих желела, да знам много,
све. Увек исти. Ужурбано, неискрено. Али ја
много тражим. Нећу више. Када ти сматраш
да ја не треба, да знам више, онда ја нећу покушава-
ти, да сазнам оно, што ти не желиш. Уосталом
рекао си ми да сам брбљива, а пре и лажљива.
Врло похвално за мене.
Ја сам давно престала
да верујем, да ћеш издати збирку; а да ће она
носити натпис ,, За вечним сунцем” тоје апсурд,
јер ти многе ствари мењаш, као камелеон боју.
Најзад, видећу. И сад наједном нећеш у Атину.
Но, кажем ти, не чуди ме то. Предомислићеш
се бар још десет пута. Ако си се одморио од
бола, онда ћеш ми моћи писати. И зар већ.
,,Ich grüße sich”... M.