sr и залутала. Шта сам знала, да радим, него да
вичем. Нигде никога. Тишина. Све бело. И плака-
ла сам и непрестано стајах на истом месту. Затим
једва корачајући и од зиме и страха почнем се спушта-
ти низ брег, мучна посла. Морала сам да станем, јер
нисам могла више. Све је било ледено на мени. И ћу-
тала сам и чекала... И збиља, наскоро тамо
доле, негде зачусе звиждање. И више сам се
поплашила, но обрадовала: мислила сам: ко зна
ко је то, боље да ћутим. И све више осећала сам хлад-
ноћу. Звиждање све ближе. Убрзо затим чула сам
јасне узвике: ,,Радо, горе се?” Више се нисам бојала.
Јавим се и после неколико минута иза поцрнелих
стабала, појавише се два моја друга. Ја нисам
ништа говорила, само сам дрхтала. И пошто су
ме снели доле, испричали су ми, како су се попла-
шили и нису смели, да се врате натраг, већ се
сви растурили по шуми и траже ме. И пошто сам
их најзад сачекала и после свих несносних запит-
кивања, једва сам стила. И одмах сам заспала