Страна 2

а болест тешка. Из дана у дан Милутиново здравствено стање се погоршавало. Његова плућа освајала је милијарна туберкулоза.

Милутину, нашем Милутину, више нема спаса

НАГЛО је венуо.

Свакодневно су га обилазили пријатељи и другови. Говорио је често о сестрама, браћи, о вереници. Није хтео да им јави од чега болује. Писао је: „Био сам мало болестан, али болест креће на боље“.

На жалост, бољитка нема. Смрт као да се заверила да уништи „Краља речи“. Снага понестаје.
Осмех — само понекад. Где ли је сада девојка? Да ли су јој усне још увек вишњеве боје? Слути ли њено срце да се „смрт припрема тамо где су некад звуци песме били“. Па то су стихови. То је песма. Последња, опроштајна, песма:

„Као мртво тело без воље и снаге
Не осећам ништа и не чујем више
Изнад мене звоне црне капи кише
И страшан бол бола за тренутке
драге

Ни да се насмејем ја не умем више
И рођене речи, муче ме и гризу
Вај, пролеће моје, смрт је, смрт је близу
Око мене тамњан и смирна мирише“.

То су последњи стихови песника и последњи откуцаји срца. По лако гасне живот, али се песник „Бола и поноса“ не предаје. Три часа пре смрти верује да ће оздравити. Тражи лекове. Онда почиње да пада у занос. „Умро је тргнут из полусна изненадним кашљем који је покидао и последње ткиво његовог изломљеног и исушеног организма."

Било је јутро, нешто после осам часова, 8. новембра 1917. у Солуну.

Сахрањен је на Зејтинлику, међу својим другарима ратницима.
Тишину мртвих пореметили су само трубачи и речи колеге Иве Ћипика:

„Овде на овоме мртвом пољу наше тужне славе, мени, кога си маестро звао, суђено је да се опростим с тобом, витеже наше раскалашне сликовите речи и наше бујне младалачке фантазије. У овој оскудној, туђој, јесени где не чујемо буку наших планина, ни шум река, ни буктање пламена драгих нам домаћих ватара подлегао си ватрени песниче једног страдалачког народа, који од векова гине, јер слободно хоће да живи.“

Била је јесен. Спуштао се мрак. Шумели су чемпреси. Тихо, једва чујно, да не поремете вечни мир.

А у Ници, у далеку сунчану Ницу на обалама Медитерана стигао је телеграм госпођици Р: „Милутину, нашем Милутину није било спаса. Милутин је умро“.

Она је тада пригрлила – сонете, које је последњих ратних година добијала у писмима, и заплакала.

Милутина више није било.

Пет година касније, 1922. године, посмртни остаци Милутина Бојића пренети су на београдско Ново гробље. Покрај слике, на мермерној белој плочи остало је записано:

„Мирноће ми дајте, да сву снагу стечем,
Да из срца даднем.
Сав бол и сав понос и, кад их
изречем, Ко лист свео паднем.“

Једна жена, једна лепа старија жена, дође понекад и покрај Милутинове слике стави црвену ружу.

Казивање о Бојићу

У Бојићу је потрес векова. Устаје у њему род, земља; започиње сан и слутња епопеје: спрема се нова лирика, лирика епска, безлична, светоболна. (Исидор Секулић)

Мучка смрт, тај „црни и туробни убица“, није могла несрећније уперити своју стрелу. Тога дана убила је више него један живот: убила је једну наду, и, сме се слободно рећи, најлепшу наду наше књижевности. (Миодраг Ибровац)

Бојић је „краљ речи“... Одавно нико није тако господарио речима. (Бранко Лазаревић)

Бојић је песник од талента, од оних природних талента који прокључају и у силним млазевима избију у једном бићу... Он је један од ретких наших младих песника који има свој стих. Врло богат речник, и то речник снажних, металних, звонких речи, и нови сликови, добро акцентовани, ударају као дуги витешки мачеви о тврде туч не оклопе који звуче као трубе, дају утисак снаге, борбе и победе. (Јован Скерлић)