sr Вратила сам се данас наново у своју
тамницу, уморна и више тужна. Но, мож-
да ћу наскоро, драги пријатељу; зажелети, да
вечито у њој останем. Ко зна, ово можда тек
није ништа према ономе, што ми се спрема
и које је тако близу. Ја предосећам ужасне
болне дане, но претрпећу их; и када наста-
ну мучни часи одрицања, одрећи ћу се и ста-
раћу се; да их заборавим и зажелећу, да се
никада, никада не поврате. Зар се само
то мени десило, Милутине? Зар је то нео-
бична појава, зар сам могла да се не надам
томе? Колико сам била детињаста. Веро-
вала сам много, а није требало. Али ти све
то не знаш, не чуди се. Пустићу, да све иде